Kraj sveta?

Ideja kraja sveta utkana je u nasu civilizaciju kroz brojne literarne, epske i religijske mitove, cija je svrha cesto podsecanje na siru percepciju naseg postojanja. Svako ko je malo vise istrazivao alternativnu istoriju i knjige, dosao je do cuvenog datuma kraja sveta, 21 ili 23. decembar 2012 godine. Postoje brojni dokazi da je taj datum, ovoga puta tacan. Ovaj clanak nema nameru da dokazuje tacnost ovog datuma, vec da proba da da hipoteticki zakljucak, tacku na i izgubljene generacije. Mnogima je uopste ideja kraja sveta toliko odbojna i strasna da se ne usudjuju ni misliti o tome, pa cesto kod ove teme izbegavaju svaku pomisao da ona moze biti tacna (dovidjenja). Naime vecina ljudi koristi sistem "Wishfull thinkinga", ili u prevodu, ako ne mislim o tome, nece se desiti, sto naravno nema veze sa nekom objektivnom istinom, no, da budem iskren, poprilicno pomaze takvoj osobi da se oseca dobro. No ipak, objektivno se neki dogadjaj nece desiti, ukoliko ne mislimo o njemu, mislim da nije potrebno navoditi primere ove hipoteze i da se svaki koliko toliko odrasli covek na ovoj planeti moze prepoznati u ovome. Dakle, nasa civilizacija ima jedan veliki hendike, koji je prati kroz vekove, a to je nemogucnost objektivnog razmisljanja, to jest percepiranja sveta bez filtera-sundjera percepcije. Brojni istorijski dogadjani nam dokazuju nemogucnost ljudskog bica da objektivno analizira bilo kakav dogadjaj, pojavu, bez ukljucivanja njegove licnost i filtera. Istina tako su nastale najbolja umetnicka dela nase civilizacije, silne nagomilane emocije, najcesce negativne, bile su najveca muza umetnika-pacenika. Ipak vecina ih je ostala uskracena za objektivnost. Cak je i tema kraja sveta uvek percipirana iz personalnog ugla i kakve posledice moze ostaviti (gle cuda) na njegovo licno postojanje. Ideja smrti, koja se krije u pozadini ideje kraja sveta je u stvari glavni faktor samozastite licnosti koja sprecava jedinku da razmislja o tome slobodnije i otvorenije. Koliko god se covek trudio da zivi zivot, postoji ta nelagodna cinjenica koja mu nekako sve kvari - smrt - kraj postojanja. Oni hrabriji su se drznuli filozofirati o smislu zivota i pored neminovnog nistavila. Nihilizam je doduse uspeo da neke pojedince oslobodi straha od smrti, medjutim po meni su podbacili u uspesnom definisanju smisla zivota koje stoji kao mis pored slona velikog nistavila. Nihilisti su ocigledno ignorisali grandioznost kreacije vidljive na svakom koraku i utkanu u samu srz naseg postojanja. Problem lezi u tome sto je ljudsko bice savrseno opremljeno za samospoznaju i put ka istini. Losa vest je da je vecina ljudi tu sposobnost ili izgubila ili je nikada nije ni razvijala. Ne mozes postati dobar muzicar ako nisi vezbao bez obzira na talenat. Dakle ljudi poseduju talenat za istinu, koji je duboko ususkan ispod svakodnevne realnosti i potreba i ideja koje su nam nasi vrli preci ostavili u nasledje. Drustvo, sistem i moralne norme koje su nam tako samouvereno ostavili imaju jednu strasnu posledicu, a to je da nam to nasledje ometa "radar" za otkrivanje istine. Ideje morala, loseg i dobrog ostaju zauvek sakrivene ispod pojmova koje tako "tacno" opisuju ove pojave. Ljudi razmisljaju kroz pojmove, disu, vide i cuju kroz pojmove. Zivot je pojam, smrt je pojam. Ljubav je pojam, istina je pojam. Smisao zivota je pojam. Svaki put kada necemu damo ime, kada ga ukovemo u pojam, nacinili smo prvi korak ka nerazumevaju njegove prave vrednosti. Cak kada nas iskreno prozimaju pitanja istine, pocetka i kraja sveta, smisla zivota i smrti, ostajemo utucani u nas perceptivni zatvor od pojmovnih resetaka cvrscih od najjaceg celika. Postavlja se logicno pitanje (logika nam je jedino i preostala) sustine straha od kraja sveta i smrti. Da li je taj strah posledica naseg perceptivnog zatvora i umne smrti cak i pre one fizicke? Da li se bojimo mraka jer ne umemo da vidimo svetlost? Da li smo slepi, ili smo samo zatvorili oci? Da li smo gluvi, ili su nam usi pune zaglusujucih pojmova? Da li dodirujemo, ili pipkammo realnost u mraku, mracnu realnost kakvu nam mogu definisati samo pojmovni dokazi? Da li mislimo i postojimo, ili zongliramo pojmovima kao klovnovi? Smrt je logican proizvod ovakvog razmisljanja. Smrt i kraj je "tacka na i" ugusene civilizacije, smrt postojanja kao sasvim pojmovno normalna posledica lineranog postojanja. To nema veze sa objektivnim vidjenjem stvari. Nije ni cudno da je misao kraja sveta izbegavana kad god je to moguce. Sve se iz perspektive ove jadne civilizacije svodi na vreme, timer, otkucaji do kraja. Ironicno je to sto niko do sada nije mogao definisati vreme i ostati ziv. Sustinu promene argoantan coveculjak je uspeo spakovati u prljavi i uvredjujuci pojam vremena, zauvek nam zatvarajuci mogucnost shvatanja promene. Pocetak i kraj tako ostaju zauvek zarobljeni, a ljudski umovi uskracenu za svetlost prosvetljenja shvatanje najosnovnijeg mehanizma kosmosa. Ne trebamo se bojati kraja sveta i smrti, mi smo vec mrtvi, mrtvi kao i nasi pojmovi....