Mravinjak

U poslednje vreme mnogo setam. Omiljena mesta su mi razna brda koja su retka prednost ovog kraja gde zivim. Osim ociglednih fizickih prednosti koje mi pruzaju ove setnje, cini mi se da ih vise volim iz psihickih razloga. Osim ociglednog opustanja koje nastupa cim stupim na stazicu koja vodi na vrh, brda i sume kroz koje prolazim mi cesto ne daju mira. Posto ionako 99% vremena provodim u analiziranju i posmatranju pojava oko mene, to mi ne pada narocito tesko :) Medjutim ono sto uvek zaboravljam je pogled sa vrha! Osim sto je prijatan za oko, coveku daje potpuno drugaciju percepciju od one kroz koju posmatra zivot 90% vremena. Nekako sa vrha brda sve postaje manje znacajno. Kuce, kola i druge materijalne covekove tvorevine postaju nebitne. U tim trenucima se prosto namece poredjenje coveka i njegovog nacina zivota sa drugim zivotinjama, i naravno prvo mi napamet padnu mravi. Dakle sa ove tacke mi svi ti ljudi u svojim kucama i ulicama  izgledju apsolutno isto kao mravi u mravnjacima. Organizovani, radni i usmereni. Sve se manje vise uspesno zapocinje i zavrsava u tom okruzenju. Ukoliko si oran da postanes deo sistema on ce ti uzvratiti (u vecini slucajeva) sa toplim obrokom i mestom za spavanje. Dakle imamo dva savrsena sistema koja funkcionisu (Ili bi bar trebalo) u cilju napredka i pojedinca a i samog sistema. Ono sto odmah upada u oci je cinjenica da je ljudski sistem odavno izasao izvan svakih okvira necega sto bi se moglo nazvati "sistem ciji je cilj pre svega napredak samog sistema i pojedinaca u njemu ". Sta se desilo u evoluciji coveka pa je sistem prestao da radi za sebe vec protiv sebe? Da li je moguce da su mravi bolji od coveka, ili je cinjenica sto covek ima slobodnu volju ta koja je odgovorna za raspad sistema. Uostalom da li mi sa sigurnoscu mozemo da kazemo da jedini imamo svest, i da smo na vrhu piramide? Bez obzira na to, postoji nesto u ljudima sto se jednostavno ne moze nikako racionalno objasniti. Da li je uzrok naseg ponasanje genetske prirode, bozje volje ili nekih cudnih okolnosti? Zar je moguce da covek, koji i pored superiorne svesti koju ima i koju moze da razvije do neslucenih visina,  ne izgleda bolji ni od mrava? Da li je nasa svrha  danas razotrivanje i i unistenje ovog sistema u cilju nekog koji vise lici na prirodni, ili je svaka borba vec unapred izgubljena? Da li posmatranjem ljudi i pojava oko sebe mozemo biti iole optimisticni. Uz retke pojedince koji su spremni zrtvovati sve sto imaju radi takvog plemenitog cilja, da li su ostali, pre svega konzumenti takvog sistema uopste i zasluzili da budu spaseni od istog? Da li ljudi zele da sistem ode? Posle par godina pazljivog analiziranja situacije sklon sam verovati da velika VELIKA vecina nije. Zasto? Pa cini mi se da je situacija slicna onoj u matrixu. Ceo zivot ljudi su trenirani i uceni da sluze sistemu, i momentalno iskljucivanje znaci propast i brzu smrt. Cini mi se da je jedini nacin borbe protiv sistema povecanje svoje svesti i na kraju ponasanje u skladu sa jednom takvom "visom" svescu. Da li vereujete da ljudi danas imaju dovoljno znanja ili uopste mentalno/kognitivnog oruzja kojim bi se jedna takva svest izgradila. U vremenu kada je svaka informacija dostupna na dva klika mi smo svedoci uzasa koji je posledica neinformisanosti? Sudeci po svemu vidjenim do sada, ja nisam optimista. U stvari, ko je rekao da svi ljudi moraju da budu slobodni? Ko je ikada garantovao ikakvu jednakost i ravnopravnost. Ko je ikada rekao da ljudi moraju imati neku svrhu, kada posmatranjem prirode vidimo sistem koji takodje ne poznaje milost i ne daje garancije ni na zivot a kamoli tek neku slobodu. Na sve strane vidimo samo jednu stvar - zavisnost od sistema.

Kada gledam na stvar iz tog ugla shvatam da je sistem neka vrsta katalizatora izmedju RUPE koju bi trebao da ispuni nekakav omniprisutan lik i svrhe koju bi jedan takav lik trebao da pruzi ljudskom rodu. Moram priznati da je sistem onda vrlo efikasan u tome. Medjutim bez obzira na mnoge moje pokusaje da se "sprijateljim" sa sistemom, nikako ne uspevam. Sta je to sto u meni VICE da nesto ne valja, sto kroz svaku moju poru salje signal da ovo nije dobro. Kako sam ja svestan toga,  a rastao sam u istom sistemu, isti sistem je i meni bio ucitelj. Zar ne bih do sada trebao da shvatim da je svaka borba uzaludna. Sta je to sto me i dalje tera da ne odustanem od svog "nedostiznog" cilja kako ce reci popularni konzumenti? Ako je ikad postojalo nesto bozansko u citavom univerzumu, postojalo je i postoji u nama. Cak i ako su nihlisti u pravu, to sto je u nama i sto moze biti u nama i u svakom od nas, je ono sto bih nazvati dovoljno uzvisenim da bih se drznuo to nazvati necim bozansko uzvisenim. Budjenje i odrzavanja toga u nama je po meni vec vrednije od praktikovanja svake religije i postovanja bilo kakvih obicaja. Jer kako sumnjati u ono sto nije bilo uprogramirano ili usadjeno ni od sistema niti od nekog verskog sistema. Medjutim da li smemo verovati tom osecaju, kada znamo da nas osecaji mogu zavarati........ ili je  to poruka prirode prosledjena kroz eone evolucije. Da li je citav sistem logican nastavak onog sto vidjamo u prirodi, dodatno zabiberenim svescu i kompleksnoscu koje nosi jedan slozeniji vid zivotije - covek. Ili se je priroda kroz evoluciju tela izboriti za nesto vise, mozda nam sa kreiranjem svesti  dati sansu da ispravimo njene ranije nedostatke?

Da li ste spremni na nesto vise, ili zelite naci svoje mesto u sistemu, dokazati svima da i vi mozete bas kao i oni. Ziveti sa ciljem i konstantno opravdavati ocekivanja onih koji nisu ni svesni da njihov zivot nije njihov. Ziveti i sebe meriti normama i moralnim obrascima onih kojima je najmanje stalo do njih. Biti sve ono sto drugi ocekuju da budete. Da li ste to vi. Sta ste u stvari vi? Da li imate snage da odbacite lance sistema koji ne radi u vasem interesu. Da li se zelite probuditi iz matrixa.... ili zelite spavati i sanjati, sanjati nesto sto nikad ne mozete da imate, a cak ni snovi nece biti vasi.... Laka vam nocu i zelim vam slatke snove.....

-dmc, MMVII