There's something wrong with the world today...
Ovog puta necu ulaziti u neke pateticne detalje nase svakodnevnice, vec cu pokusati da na stvari pogledam sa malo vise instance. Odluke i izbor. Moze li se uopste reci da su oni nasi. Zivimo ovaj zivot pokusavajuci da silom utuvimo u glave neki smisao. Kada su u pitanuju dobri i losi izbori, nalazim se pred istom dilemom koju covek ima od nastanka razuma. Nista nam ne moze pomoci. Moral, norme, vera, filozofija nisu ni zagrebali odgovore ni na najjednostavnije pitanje koje si postavljamo svakog jutra. "ZASTO?". Odavno sam shvatio da su racio i logika nemocni pred bilo kakvih izborom. Zasto? Logika i racio su konstruisani za apsolutni svet, pa su samim tim beskorisni u moru relativizma koji nas okruzuje. Dzaba coveku cvrsti stubovi racia na peskovitim temeljima relativizma. Izbor nije nista drugo nego skraceni put inercije prirode i njenih zakona, i neminovno istog zavrsetka. Kraj je isti i za crni i za beli izbor... Zasto se je hiljade hektolitara suza prosulo oko izbora koji nisu nasi? Brinemo se da li je izbor bio dobar ili los. Pogledajmo prirodu. Ako postoji neka sila koja nema ni malo obzira onda to zasigurno mora biti prirodna sila. Beskrupulozno i hladno sledeci zakone poznate samo njoj, gradi i rusi ne gledajuci ni oko ni iza sebe... I nikad je ne krivimo ni optuzujemo... Valjda znamo da nema svhre .... Ali svakim danom cemo razbijati glavu nazovi nasim odlukama.... Mislim da polako ali sigurno shvatam PRVU recenicu na koju sam naleteo proucavajuci budizam i istocne religije. "Sve je iluzija" ... Upravo tako... Razmislimo malo... Ako ne postoji nesto sto mozemo apsolutno definisati, da li mozemo reci da nesto i postoji? Da li postoji i onaj koji to nesto pokusava definisati? Ako to nesto i postoji, a mi ga ne umemo definisati, da li opet ima smisla pokusavati. Da li je bitka za nas unapred izgubljena ili je ne vidimo jer nismo dovoljno voljni da je vidimo, a i da zelimo da li uopste imamo mogucnost videti je i da li uopste imamo pravo videti je. Ako nemamo, onda se pitam, da li imamo pravo na bilo sta u zivotu. Ljubav, sreca. Ako izbor nije nas, mozda nisu ni one nase. Ako su nase, zasto ih ne mozemo razumeti i dobiti najtrivijalniju potvrdu postojanja necega. ... Zasto bi nam bog zabranio znanje... Pa kreirajuci nas po svom obliku morao je znati da je PRVA stvar koja ce nam pasti napamet upravo znanje... Zar nije dovoljno poznavao sebe, da nas je zeleo postedeti istine ili je zeleo da tajnu znanja i kreacije vecno sakrije za sebe... I onda se jos pitamo zasto smo mi sebicni... Iver ne pada dalje od klade ... Moze nam dati sva bogatstva ovog sveta, ON prvi treba da zna da cemo za milisekundu sve to zameniti za ISTINU!!!... Ili je i on zeleo nesto zaboraviti.. neku univerzumsku traumu... razbio posudu primordalnog univerzuma iz koje se prolio zivot....
Vidim samo mrak... Dodje mi isto.. Dzaba sva svetla ovog sveta, sva ljubav i sva bol... Ako ih ne mogu definisati .. ONA ne postoje!... Isto mi dodje kao i da ih nema... Ili kao da nema mene ... Mada ih mogu opipati sve se svodi na taj dronjavi impuls koji zavrsava u zabokrecini nervnih zavrsetaka tvrdoglave tintare... Sve u meni mi govori da se istina krije odmah ispod tog impulsa, ali dzaba mi oci kada ne vidim dalje od nosa... Ne znam ko je kriv za to sto se kao davljenik ne mogu uhvatiti ni za slamcicu bilo kog elementa realnosti... Gde su ruke koje ce me izbaviti iz mora relativnosti, kada cu stici do obale, tako zarko zelim poljubiti cvrsto tlo....
