HC Philosophy 1: Linearnost

    Ceo nesporazum vezan za covekov "neuspeh" kao velikog mislioca ili filozofa vezan je za jednu bezobrazno nevidljivu nuspojavu nase realnosti koju nazivamo linearnost, to jest nase percipiranje vremena u linearnom smislu. Ta nuspojava je toliko ocigledna -  da je nevidljiva. Znam da zvuci besmisleno, ali je tako. Kao posledica takvog razmisljanja za coveka sve mora imati svoj pocetak i svoj kraj. Svaku akciju ili misao moramo postaviti ispred ili iza neke druge, sama po sebi nema smisla ako nije u nekom linearnom redosledu. Bez toga ne mozemo posmatrati ni sebe ni pojave oko nas i duboko je ukorenjena u nasoj sustini i drznem spekulisati da ne postoji mnogo misli ili reci izgovorenih u nasim zivotima koje ne stoje cvrsto zabetonirane izmedju vremena i njegove linearne prirode, ili bar nase percepcije kao takvog.
    Zbog ovoga sasvim prirodno i logicno mi moramo imati svog kreatora koji je nekom svojom akcijom u proslosti uticao kako na sadasnjost tako i buducnost nas pa i citavog univerzuma. Stvar naravno pada u vodu kada hocemo svojim linearnim razmisljanjem da shvatimo cinjenicu da je po toj logici neko morao kreirati "kreatora", jer normalno i logicno, u nasim glavama ne moze postojati stvar koja jednostavno jeste, bez pocetka i kraja, koja ne postoji ispred ili iza necega. Tako nesto je izvan realnosti i opsega uma ljudskog bica, a cinjenica da o tome sada govorim a da ni vi ni ja u stvari istinski ne razumemo ovo o cemu ja pricam a vi citate, posledica je nase osakacenosti i urodjene mane koja se ogleda u tome da neku stvar ne mozemo videti bez bar jos dve pored nje. Sve se mora definisati kao suprotnost nekoj drugoj stvari. Bezbroj podela i seckanja ne bi li nasem osakacenom umu konacno nesto od svega bilo jasno, tuzno je samo to sto smo majstori u seckanju sustine i istine na mnostvo subjektivnih parcica koje su svakom novom deobom za jos jedan stepen dalje od istine. Ne moze postojati zlo bez dobra, svetlo bez tame, vatra bez leda. Tu verovatno lezi nasa vekovna agonija neshvatanja prave sustine realnosti, koja je po svoj prilici  verovatno jedinstvena i nedeljiva, a nama ostaje iseckani subjektivni polariteti kao logicna posledica nase prirode. Kada  vec pricamo o kreatoru i nelinearnosti kao i njenoj (gle cuda) suprotnosti - tj. omniprisutnosti (u nedostatku boljeg pojma), u pitanju su dva, logicno jako nekompatibilna pojma, pa cak i ako zamislimo da postoji nesto nelinearno,omniprisutno ili omnipotentno -  bez pocetka i kraja, kao sto je to navodno slucaj sa kreatorom - a taj isti kreator kreira nesto linearno, sa svojim pocetkom i krajem i linearnim poretkom, kako mozemo mi unutar te linearnosti osakaceni nasom isparcanom percepcijom realnosti da objektivno uvidimo sustinu, razlog i znacaj te kreacije ?? Dodje mu nesto kao - riba ne zna da je u vodi -  jer osim sto ne moze videti  pocetak i kraj okeana nema ni dovoljno razuma da to shvati, zasto se onda mi drznemo uopste busati u grudi da razumemo ne samo sustinu realnosti, vec i kreatora, pa i razloge zbog cega smo kreirani ne samo mi vec i citav univerzum!!. HELOU, wake up!
   Linearnost - ova bezobrazno nezgodna "nuspojava" prestavlja toliko bitan elemenat nase stvarnosti, da vecina ljudi verovatno nikada nije razmisljala o njoj, jer je verovatno bespredmetno i pricati o necemu sto se smatra aksiomom naseg postojanja, ali ipak, pazljiv filozof i mislilac morao je da kad tad naidje na ovaj problem, i pretpostavljam da su oni najpametniji i najmudriji ucinili najpamtniju i najmudriju stvar - cutali o tome! Sto je ako bolje razmislimo jedan od najnelinearnijih nacina da se objasni nelinearnost. Deluje smesno, ali ne postoji ni jedna druga misao ili akcija koja bi bolje objasnila taj pojam, pa razmislite dobro kada sledeci put budete hteli da izadjete iz okvira linearnosti nekom pametnom i mudrom dosetkom koja vam se u tom momentu cini dovoljno zrelom za takav zadatak ;)

 

Autor dmc (Filozofija) :: Komentari (7) :: Permalink :: Trekbekovi (0) one

EVIL or label?

    Nikad nisam verovao da postoje istinski zli ljudi, i uvek sam smatrao da je ono sto mi nazivamo "zlim" u stvari posledica komplikovanih, namernih i slucajnih okolnosti. I bez obzira sto ponekad na prvi pogled kod nekog coveka ne mozete naci ama bas nijedan razlog zbog kojeg bi on bio "zao", jer kod  jedne takve osobe nema nijednog od parametara koje moderna nauka smatra mogucim uzrocima nekog kriminaliteta ili devijantnog ponasanja. Cini nam se da je ta osoba imala samo najbolje uslove da bude "normalna" jer toboze imala je dobre roditelje pune ljubavi, dovoljno finansijskih sredstava da ne brine o novcu ili sigurnosti, a takodje nije bio izlozen scenama nasilja ili nekim velikom emocionalnim sokovima, pa opet, osoba se smatra "zlom". Uistinu da li razloge za necim sto bi nazivali "zlom", koje bih ja pravilnije nazvao "ponasanjem koje nije u skaldu sa normama vecine", treba traziti u eksternim parametrima ili se ono nalazi negde u nama, nasledjeno iz nekih mozda proslih zivota ili inkarnacija ili mozda ipak ne znamo dovoljno ljudsku psihu da bismo mogli tako nesto da sagledamo iole objektivnije nego uporedjivanjem necijeg ponasanja sa nekim mainstreamom kojeg smatramo kao "norma" u datom momentu?
    Ako bih se drznuo spekulisati sa mislju da postoji reinkarnacija ili karma, stvari bi mozda naizgled bile jasnije, bar bismo mogli naci kakvo takvo obajasnjenje za devijantno ponasanje nekog pojedinca koji naizgled nema razloga za takvo ponasanje. Ili razloge treba pronalaziti u nekoj cudnoj vrsti bolesti, ili mozda nedovoljnom razvijanju nekih centara potebnihza optimalno funkcionisanje psihickog sistema. Ne bi me cudilo. S obzirom na moje posmatranje vecine ljudi i njihovog nepostojeceg truda na ulaganju u sebe, to me stvarno ne cudi, ne misleci pri tome na trud koji prosecan covek ulazi u potragu za skupim diplomama sa kojima ce si priustiti stvari sa kojima ce samo dublje utonuti u san "zivota", vec na trud koji bi po meni svako trebao uloziti da pre svega pokusa da postavi temelje svog zivota na pravo mesto, te da moze u stvari da startuje od nule, a ne iz debelog perceptivnog minusa, na kome kasnije gradi citav svoj zivot do tcke kada vise ne moze svesno da razluci externe elemnte svoje licnosti od "sebe". Mozda u jednom momentu nasa licnost vise ne moze izdrzati toliko externih elemenata pa i to sicuscno preostalo "ja" u nama jednostavno popusti i nama potpuno zavladaju externi elementi, a s ozbirom na to da do nas stizu svakodnevno elemnti poput straha, nepoverenja, mrznje, ocaja i besmisla, mozda tu treba nalaziti razlog necega sto mi kasnije opet kroz nase perceptivne filtere ocenjujemo kao zlo, opet nas tako ostavljajuci u nemilosrdnim rukama subjektivizma nasih interno "externih" elemenata kroz koje razmisljamo misleci da su to u stvari nase misli, tacka 0, ili objektivni centar - temelj, kroz koji percipiramo jednu objektivnu stvarnost.
   S obizrom da je pred nama skoro nemoguca misija, velika vecina ljudi jednostavno nije dorasla zadatku koji je pred njima i u samom startu je osakacena za najubojitija oruzja koje modernom coveku trebaju - objektivno razmisljanje i sumnja. Ne zalazeci opet u definiciju objektivnosti i uopste koliko je u stvar moguce definitisati objektivnost - opet - subjektivnim pojmovima iz mog takodje perceptivnog kaveza, u slucajevima kada to shvatam, a to verovatno nije dovoljno cesto, u pomoc dolazi stara dobra sumnja. Stanes, razmislis, i otprilike se nosis onom cuvenom "marfijevom idejom". Ako ti je nesto naizgled potpuno jasno i mislis da znas kako i zasto radi tako kako radi - verovatno ne razumes stvar do kraja i najverovatnije da si nesto propustio. Smesno ali istinito, i ne mogu a da se ne zapitao koliko bi jedna prosta humoristicno satiricna izreka mogla da nam pomogne u svakodnevnom zivotu. Mozda onda ne bismo olako osudjivali akcije drugih, ili masovno hrlili izvodeci obrede ove ili one religije, ili na glas citirali ove ili one ideje filozofa ili mislilaca, koji su uzgred budi receno i sami uvek tvrdili DA ne znaju, ili da nisu verovatno u pravu (bar oni pravi), jer bismo stvari pre prihvatanja propustili kroz taj pozitivan filter, da verovatno ne razumemo stvar o kojoj sudimo do kraja, pa bi nas mozda to shvatanje podstaklo da ili naucimo vise ili da bar ne osudjujemo zalud.
    Tako je verovatno i sa zlom, ako nam se cini da ne znamo zbog cega je neko zao, to je najverovatnije zbog toga STO stvarno i OBJEKTIVNO to ne znamo. Cini mi se da znamo toliko malo da sam odusevljen kako se drznemo bilo sta i reci, ali da n zalazim sada u ekstreme. Sustina je da ostavimo zlo tamo gde mu je i mesto, u spekulacijama i neznanju, a da pokusamo bar u nasim malim perceptivnim kavezima da se ogradimo od neprekidnog analiziranja i uporedjivanja akcija sa normama, jer setite se - verovatno da nam je nesto promaklo, pa se bolje okrenimo traganju za onim sto fali nego da dajemo falicne ocene...

Autor dmc (Filozofija) :: Komentari (10) :: Permalink :: Trekbekovi (0)