EVIL or label?

    Nikad nisam verovao da postoje istinski zli ljudi, i uvek sam smatrao da je ono sto mi nazivamo "zlim" u stvari posledica komplikovanih, namernih i slucajnih okolnosti. I bez obzira sto ponekad na prvi pogled kod nekog coveka ne mozete naci ama bas nijedan razlog zbog kojeg bi on bio "zao", jer kod  jedne takve osobe nema nijednog od parametara koje moderna nauka smatra mogucim uzrocima nekog kriminaliteta ili devijantnog ponasanja. Cini nam se da je ta osoba imala samo najbolje uslove da bude "normalna" jer toboze imala je dobre roditelje pune ljubavi, dovoljno finansijskih sredstava da ne brine o novcu ili sigurnosti, a takodje nije bio izlozen scenama nasilja ili nekim velikom emocionalnim sokovima, pa opet, osoba se smatra "zlom". Uistinu da li razloge za necim sto bi nazivali "zlom", koje bih ja pravilnije nazvao "ponasanjem koje nije u skaldu sa normama vecine", treba traziti u eksternim parametrima ili se ono nalazi negde u nama, nasledjeno iz nekih mozda proslih zivota ili inkarnacija ili mozda ipak ne znamo dovoljno ljudsku psihu da bismo mogli tako nesto da sagledamo iole objektivnije nego uporedjivanjem necijeg ponasanja sa nekim mainstreamom kojeg smatramo kao "norma" u datom momentu?
    Ako bih se drznuo spekulisati sa mislju da postoji reinkarnacija ili karma, stvari bi mozda naizgled bile jasnije, bar bismo mogli naci kakvo takvo obajasnjenje za devijantno ponasanje nekog pojedinca koji naizgled nema razloga za takvo ponasanje. Ili razloge treba pronalaziti u nekoj cudnoj vrsti bolesti, ili mozda nedovoljnom razvijanju nekih centara potebnihza optimalno funkcionisanje psihickog sistema. Ne bi me cudilo. S obzirom na moje posmatranje vecine ljudi i njihovog nepostojeceg truda na ulaganju u sebe, to me stvarno ne cudi, ne misleci pri tome na trud koji prosecan covek ulazi u potragu za skupim diplomama sa kojima ce si priustiti stvari sa kojima ce samo dublje utonuti u san "zivota", vec na trud koji bi po meni svako trebao uloziti da pre svega pokusa da postavi temelje svog zivota na pravo mesto, te da moze u stvari da startuje od nule, a ne iz debelog perceptivnog minusa, na kome kasnije gradi citav svoj zivot do tcke kada vise ne moze svesno da razluci externe elemnte svoje licnosti od "sebe". Mozda u jednom momentu nasa licnost vise ne moze izdrzati toliko externih elemenata pa i to sicuscno preostalo "ja" u nama jednostavno popusti i nama potpuno zavladaju externi elementi, a s ozbirom na to da do nas stizu svakodnevno elemnti poput straha, nepoverenja, mrznje, ocaja i besmisla, mozda tu treba nalaziti razlog necega sto mi kasnije opet kroz nase perceptivne filtere ocenjujemo kao zlo, opet nas tako ostavljajuci u nemilosrdnim rukama subjektivizma nasih interno "externih" elemenata kroz koje razmisljamo misleci da su to u stvari nase misli, tacka 0, ili objektivni centar - temelj, kroz koji percipiramo jednu objektivnu stvarnost.
   S obizrom da je pred nama skoro nemoguca misija, velika vecina ljudi jednostavno nije dorasla zadatku koji je pred njima i u samom startu je osakacena za najubojitija oruzja koje modernom coveku trebaju - objektivno razmisljanje i sumnja. Ne zalazeci opet u definiciju objektivnosti i uopste koliko je u stvar moguce definitisati objektivnost - opet - subjektivnim pojmovima iz mog takodje perceptivnog kaveza, u slucajevima kada to shvatam, a to verovatno nije dovoljno cesto, u pomoc dolazi stara dobra sumnja. Stanes, razmislis, i otprilike se nosis onom cuvenom "marfijevom idejom". Ako ti je nesto naizgled potpuno jasno i mislis da znas kako i zasto radi tako kako radi - verovatno ne razumes stvar do kraja i najverovatnije da si nesto propustio. Smesno ali istinito, i ne mogu a da se ne zapitao koliko bi jedna prosta humoristicno satiricna izreka mogla da nam pomogne u svakodnevnom zivotu. Mozda onda ne bismo olako osudjivali akcije drugih, ili masovno hrlili izvodeci obrede ove ili one religije, ili na glas citirali ove ili one ideje filozofa ili mislilaca, koji su uzgred budi receno i sami uvek tvrdili DA ne znaju, ili da nisu verovatno u pravu (bar oni pravi), jer bismo stvari pre prihvatanja propustili kroz taj pozitivan filter, da verovatno ne razumemo stvar o kojoj sudimo do kraja, pa bi nas mozda to shvatanje podstaklo da ili naucimo vise ili da bar ne osudjujemo zalud.
    Tako je verovatno i sa zlom, ako nam se cini da ne znamo zbog cega je neko zao, to je najverovatnije zbog toga STO stvarno i OBJEKTIVNO to ne znamo. Cini mi se da znamo toliko malo da sam odusevljen kako se drznemo bilo sta i reci, ali da n zalazim sada u ekstreme. Sustina je da ostavimo zlo tamo gde mu je i mesto, u spekulacijama i neznanju, a da pokusamo bar u nasim malim perceptivnim kavezima da se ogradimo od neprekidnog analiziranja i uporedjivanja akcija sa normama, jer setite se - verovatno da nam je nesto promaklo, pa se bolje okrenimo traganju za onim sto fali nego da dajemo falicne ocene...